Koliko smo blizu a koliko daleko od petog oktobra ?
Bez obzira na današnje društveno-političko stanje, jasno je da je petog oktobra 2000. učinjen preokret i pomak. Koliko je to trajalo, ko je iz toga izašao bolji, a šta smo propustili da uradimo - teško je naći pravi odgovor. Mnogi su u godinama nakon nestali (društveno, politički, a neki nažalost i fizički).
Dok se jedni rado sećaju demostracija, lupanja u šerpi i Otpora, mnogi se kaju što su učestvovali u svemu tome. Kada su na red došle ,,pljačkaške'' privatizacije, koje hiljade radnika ostavila bez posla, niko nije ostao ravnodušan. Naprotiv, padalo se u sve veću porodičnu, društvenu i državnu krizu. Sa druge strane samo mali broj radio je šta je hteo i naglo se obogatio. Kvazi biznismeni kupovali su bez para i po nekoliko preduzeća, radnike ostavljali na ulici a imovinu švercovali.
Prvi posleratni demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Srbije. Mnogi su mišljenja da je upravo on jedini položio život i svoje političke ideje na putu ka demokratizaciji zemlje, mada ima i onih koji smatraju da je taj proces tim činom zaustavljen.
Vojislav Koštunica, političar koji je jedini uspeo da parira tadašnjem lideru SPS Slobodanu Miloševiću, predsednik DSS-a,bivši predsednik Jugoslavije i premijer Srbije, povukao je se iz politike i sa čela stranke.
Nekadašnji lider G17 plus Miroljub Labus povukao se iz javnosti nakon obavljanja funkcije vicepremijera Vlade Srbije zbog, kako je tada rekao, neispunjenih obećanja u vezi sa evropskim integracijama.
Posle Labusovog odlaska, vođenje stranke preuzima tadašnji ministstar finansija Mlađan Dinkić međutim on i njegova partija nakon majskih izbora politički više gotovo da ne postoje.Dinkić se povukao a stranka je u rasulu.
Nebojša Čović, lider Demokratske alternative i potpredsednik u vladi Zorana Đinđića, danas se bavi biznisom.
Velimir Ilić, koji je predvodio kolonu Čačana 5. oktobra, pokazao se kao naj žilaviji političar iako često osporavan. Posle dva ministarska mandata, fotelju zamenio poslaničkom stolicom, a nakon prošlih izbora ponovo se našao u vladi Aleksandra Vučića.
Ipak lider Sandžačke demokratske partije Rasim Ljajić za nijansu je izdržljiviji od Ilića. Od demokratskih promena 2000. ministar je u saveznim i republičkim vladama, bio zadužen je i za saradnju države sa Haškim tribunalom a trenutno je ministar u Vučićevoj vladi.
Dragoljub Mićunović svoj Demokratski centar kolektivno vratio u DS međutim stranku koju je osnovao pocepao je unutarstranački sukob pa se ona podelila.
Čedomir Jovanović, zbog neslaganja sa partijskim stavovima DS-a, formirao je Liberalno-demokratsku partiju. Katastrofalan rezultat na poslednjim izborima nije bio dovoljan argument da napusti lidersku poziciju.
Bivši sindikalni lider Dragan Milovanović, posle odlaska sa vlasti, osnovao je Laburističku partiju, a za njega i njegovu stranku se od izbora 2003. godine više nije čulo.
Advokat Vladan Batić, predsednik Demhrišćanske stranke Srbije preminuo je pre nekoliko godina a stranka od tada gotovo da ne postoji.
Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije politički takođe više politički ne postoji. U toj koaliciji bio je i Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Dragan Veselinov, nekadašnji šef Koalicije Vojvodina, podneo je ostavku na funkciju ministra poljoprtivrede 2003. pod velikim pritiskom javnosti, nakon što je njegov vozač usmrtio devojku u centru Beograda.To je reklo bi se bio njegov politički kraj.
I bivši ministar policije Dušan Mihajlović povukao se iz politike i nastavio da vodi preduzeće "Lutra", dok je lider Saveza vojvođanskih Mađara, Jožef Kasa, funkciju prepustio Ištvanu Pastoru.
Goran Svilanović, nekadašnji predsednik Građanskog saveza Srbije i ministar spoljnih poslova, sada je član Ekonomskog komiteta UN za jugoistočnu Evropu, a ni Branislav Kovačević Cole, predsednik Koalicije za Šumadiju, nije ostao u politici, već se u Kragujevcu bavi kulturom.
Tadašnji paredsednik Pokreta za demokratsku Srbiju Momčilo Perišić optužen je u Hagu za ratne zločine, a iz političkog života izašao je pre toga zbog hapšenja i sumnje da je učestvovao špijunskoj aferi sa američkim diplomatom.
Njegov kolega i lider Socijaldemokratije Vuk Obradović preminuo je početkom 2008 godine.
Ljubisav Đokić, Džo Bagerista je štrajkovao je glađu 2003. godine ispred Vlade Srbije nezadovoljan ekonomskom situacijom i medijskom blokadom u zemlji. Nudio se da zameni Slobodana Miloševića u Hagu ,, jer je ovde 5. oktobra sve bilo uzalud". Čuveni bager koji je učestvovao u "osvajanju" Skupštine i televizije, sada je u kvaru, a Đokić ga prodaje na internet aukciji nudio za 90.000 evra. Pre dve godine je dao intervju za novine.
Nebojša Pavković, načelnik generalštaba VJ petog oktobra nije izveo vojsku na ulice, sutradan je čestitao Vojislavu Koštunici na izboru za predsednika SRJ. Na mestu načelnika Generalštaba ostao je do 24. juna 2002. godine. Tribunalu u Hagu predao se 25. aprila 2005. godine. Sudi mu se za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu.
Vlajko Stojiljković, savezni ministar unutrašnjih poslova, naredio je da se 5. oktobra iz helikoptera baci suzavac na demonstrante oko zgrade Savezne Skupštine, ali taj zahtev njegovi podređeni nisu poslušali. Podneo je ostavku 9. oktobra. Samo nekoliko sati posle usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, 11. aprila 2002. godine, ubio se na ulazu u zgradu Savezne skupštine.
Radomir Marković, šef Resora državne bezbednosti Srbije. Smenjen je 25. januara 2001. godine, a mesec dana kasnije uhapšen je zbog sumnje da je učestvovao u organizaciji ubistva četvorice članova SPO-a na Ibarskoj magistrali 1999. godine. Pravnosnažno je osuđen na 15 godina zatvora zbog učešća u ubistvu Ivana Stambolića i atentatu na Vuka Draškovića u Budvi. Vezan je i za zločine na Ibarskoj magistrali i za ubistvo Ćuruvije.
Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije je pred 5. oktobar obećao predstavnicima DOS-a da "crvene beretke" neće intervenisati. Pravnosnažno je osuđen na 40 godina zbog učešća u ubistvu Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Sudi mu se za zločin na Ibarskoj magistrali i atentat na Zorana Đinđića.
Boško Buha, komandant Policijske brigade Beograda kog je Vlajko Stojiljković 6. oktobra proglasio izdajnikom, jer nije poslušao naređenje za razbijanje demonstracija je februara 2001. godine imenovan je za načelnika beogradskog SUP-a, a krajem iste godine za pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije. Ubijen 10. juna 2002. godine na parkingu ispred hotela ,,Jugoslavija" u Novom Beogradu.
Nakon svega ovoga nameće se pitanje običnom građaninu: da li se vredelo boriti za sadašnje stanje stvari? Ko nam garantuje da se nismo ili da se nećemo za koju godinu vratiti na staro? Mnogo je godina, generacija, živaca, zdravlja i novca izgubljeno svakim danom a društvo se (zbog toga kvari sve više). Međutim postoji najbolji način za preživljavanje i život ovde: misliti svojom glavom, pamtiti dobro, biti pošten, ne dozvoljavati nikome da vam uskraćuje zakonom određena prava i slobode i najteže – lustrirati, tj. zabraniti sve političare koji se u prošlosti nisu dokazali ili radili mimo zakona i zaduženja (čitaj novca) dostavljenim njima direktno od građana!
Izvori: http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest818442.html, http://www.politika.rs/rubrike/Politika/t43090.lt.html, http://premier.b92.net/info/petioktobar/akteri.php?nav_id=462632, http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=718338, http://www.google.rs.